1.april 2011

Plašim se slova koja trebaju da izađu iz mene i razmišljam nisu li ona samo neka fiziološka izlučevina koja se samo materijalizuje u ovom obliku i ako jesu zašto bih se onda plašio toga. Pa zar ima nekoga ko se plaši sopstvenih govana? Mislim da se ljudi ne plaše takvih stvari, iako postoji neka tabu tema oko samog govneta, koje predstavlja najgadniju stvar koja postoji na svetu i koja kao da ne potiče od nas, kao da nije proizvod onoga što smo pojeli i svarili.

U vojsci sam imao jednog kapetana ili majora, ne sećam se tih činova niti su mi ikad išta značili da bi ih zapamtio, on je govorio "Šta sve majka rodi, voz povuče i vojska obuče." sa varijacijom da umesto majka ide mnogo efektnije ali i prostije pička ("Šta sve pička rodi...").

Ja bih napravio od toga moju verziju koja bi bila mogla biti nešto ovako: "Šta sve čovek proguta, sažvaće, svari i na kraju iskenja ..."

Uf počeo sam suviše prosto, što mi nije baš svojstveno, verovatno postoji neka borba sa samim sobom i nesvesni otpor od reči koje pišem, od misli koje teku i traže izlaz i izraz.

Šta izaziva ovo stanje?

Da li nemoć koju osećam pred sve izvesnijom, sporom i teškom smrću koja je tu u sobi, koja čeka iznad mog i dalje lepog, polusvesnog, žuto-belog mačka, mog ljubimca i prijatelja, koji je proveo pola života samnom i bio jedini muškarac pored mene u stanu moje majke. Tiho ječanje kojem je predhodio napad trzanja izaziva tugu i želju da mu se muke uskrate i da agonija prestane. Samrtni ropac traje već predugo. Bubrezi koji otkazuju polako, čine ovu smrt strašnom i brutalnom. Napadi trzanja i batrganja izazivaju samilost i tugu.

I još uvek pokušavam da se utešim rečima veterinara koji nas je ubeđivao da je takva smrt maltene idealna i poželjna, kada već treba da se desi. Sada mi to sve manje izgleda realno i vidim veliku patnju i bol koji ne prestaje.

Moja momačka soba sada postaje tamnica koja miriše na ureu koja isparava iz jadnog mačka, otrov koji umesto da izađe kroz mokraću sada ubija moga dragoga prijatelja, polako i mučno.

Odluka da ga pokušamo spasiti umesto da ga uspavamo sada postaje upitna.

Kako sam zapravo došao ponovo u svoju momačku sobu? I šta ovde radim?

Prsten na ruci , nedavno zatvoreni tab na gtalk-u i grčevi u stomaku svedoče o postojanju moje žene koja trenutno udobno spava raširena u našem krevetu, koji je inače nekako uvek bio tesan za nas dvoje, udaljena nekih 600km odavde.

Međutim razdaljina koja nas deli ne može se samo meriti u kilometrima, toga sam već dugo svestan ali tek pod ovim talasom velikih promena koje se dešavaju u mom životu shvatam, ili bar mislim da shvatam.

Pre 14 dana došli smo ovde zajedno, a glavni razlog bio je njen zubar koga već mesecima mora redovno da posećuje kako bi joj dotezao luksuznu providnu zubnu protezu koju je ugradila nedavno. Slovenački zubari su bili preskupi pa je odluka da protezu ugradi u njenom rodnom gradu bila logična, bar njoj.

Skeptičan po prirodi od početka sam sumnjao u celu priču rodnog grada i zubara i tražio šta se krije u pozadini svega, ali ni sad sa sigurnošću ne mogu da tvrdim da su za sve to postojali bilo kakvi drugi osim ekonomskih razloga. Palo mi je na pamet da je jednim udarcem ubila sedam muva, ali sam to uvek pripisivao mojoj sumnjičavosti i previše kritičnom i nepoverljivom duhu. Osim toga što je u sred potpune finansijske neizvesnosti usled mog gubitka posla ona u nekom trenutku odlučila da pošto sa 20 nije ispravljala svoje zube sada je pravo vreme da se to uradi, naravno ne zbog lepote već pre svega zbog zdravlja. Ko bi joj mogao protivrečiti. Iskreno, nikad mi njeni krivi zubi nisu predstavljali nešto što mi je smetalo, i čak mislim da kada bih sastavljao listu estetskih korekcija koje bi se na njoj mogle uraditi, zubi ne bi imali visoko mesto po prioritetu.

Zvučim sebi grozno, ali pored sve njene želje da je ljudi vide samo kao prelepu, ja sam je ipak izabrao zbog toga što sam je doživljavao kao pametnu. To joj naravno ne bih nikad smeo reći, jer ono što je za mene kompliment bi za nju bila najveća uvreda koju ne bi smeo niko da izgovori. Kada si lep onda hoćeš da si pametan i obrnuto, a obe stvari se retko nalaze u podjenakoj meri u istim ljudima. Oduvek sam voleo pametne žene i bilo je dovoljno da su pored toga bile i šarmantne da bi osvojile i moje srce. Savršeno lepe žene bez mozga jednostavno nikad u meni nisu budile ništa osim možda instiktivnog reagovanja mog kurca, mada i to teško. Uvek je moralo da postoji nešto više. Ne znam kako sam na kraju završio sa ženom koja bi svu svoju pamet dala za to da bude najlepša.

Ljudsko prokletstvo, večito nezadovoljstvo i neispunjenost onime što se ima i težnja samo za stvarima koje nedostaju. Želja za posedovanjem? Pohlepa? Sujeta? Nemam pojam šta je uzrok, sve to i ništa od toga. I sam sam takav, koliko god izbegavao sebi to da priznam. To je društvena bolest, izvor naših mučnih i teških života, razlog bekstva od sebe u porok u bolest u drugu zemlju u drugi grad u drugi brak u drugi život. Ali nema drugog života, samo ovaj jedan jedini je izvestan trenutno. Ne verujem u reinkarnaciju, ne verujem u drugu šansu, ne verujem u život posle života, bar ne ovakav život kakav možemo da pojmimo i zamislimo.

Verujem da smrt ima smisao i da je trebamo prihvatiti kao naš konačni odogovor na pitanje šta dolazi posle života. Zato oni koji umiru trebaju imati spokoj neminovnosti i lepotu spoznaje. Ali teško je nama koji ostajemo, nama koji se od živih zauvek opraštamo i koje ispraćamo iz ovog i ovakvog sveta u kome smo postojali.

Od kada mi je otac umro neprestano se bavim ovim temama, pa samim tim otkrivam nove mudrosti i pomalo menjam stare i prihvatam neke nove stavove o tome. Ipak, kada smrti gledamo u oči, kada je tu i kada je izvesna, strah pred nepoznatim, strah pred gubitkom drage osobe, strah od sopstvene smrti preuzima kontrolu nad mislima i osećanjima.

U meni je trenutno sve izmešano, vulkanska lava osećanja koja se pretapaju, prelivaju i gaze sve pred sobom kao podivljali vulkan koji proždire. Tuga, briga, seta, nemoć. Nemoć. Dominatno osećanje kome dopuštam da prevlada iz meni nepoznatih razloga. Da li sam naučen da je sažaljivost neka vrlina ili način življenja? Ili je to sve proizvod moje sujete i moga ega koji sam sebe večito žali. Kako god bilo, situacija u kojoj se nalazim svakako nije bajna. Sve je počelo odlukom da se preselim i konačno odem iz ove zemlje koja nije ispunila moja očekivanja i u kojoj sam se večito osećao kao stranac. Sledio je brzi brak sa devojkom sa kojom sam već živeo. Zatim i jako brzo otrežnjenje i šamar istine koji mi je već u prvom mesecu braka donelo saznanje o neverstvu, koje je doduše bilo pre braka, ali vrlo blizu i vrlo sveže. Već u prvom mesecu braka sam želeo razvod ali me je bilo zaista sramota da to i uradim. Bojao sam se ne samo svih tih ljudi koji su bili svedoci našega braka, već i neupseha koji bih morao tako rano sebi da priznam.

Agonija je počela ,trajala i prividno se smirila promenom okruženja. Međutim ubrzo se san o nekog boljoj zemlji i nekom boljem životu pretvorio u nastavak nezadovoljstva poslom, sobom, brakom i situacijom. Otkaz je bio posledica svega prethodnog i bio je uvod u potpuni lom koji sam doživeo kada mi je otac umro. Sve je bilo iznenada i bez ikakave najave. Svi oslonci su nestali. Odjednom ničeg postojanog nema. Žena od koje počinjem da zavisim sada i materijalno, a već pre toga i emotivno postaje dodatni izvor nezadovoljstva. Žena je kao mačka i kada vidi poziciju koju može da iskoristi ona to i uradi. Njena realna dominacija i moja borba za očuvanje zdravog razuma prelazi u muško ženski rat koji dovodi do potpunog hlađenja i međusobne netrpeljivosti.

Osim što ja sam sebe prestajem da cenim, to čini i ona iako na neki prilično suptilan i naizgled neprimetan način. Ipak to se najbolje odrazilo u krevetu koji postaje sve tesniji do toga da ja prelazim da spavam u odvojeni krevet u zasebnoj sobi.

Retki trenutci bliskosti između nas, iskaču iz naše prošlosti i vrlo brzo nestaju potisnuti sumornom realnošću. Autoritet i poštovanje nikada nisam uistinu ni imao pored nje, ali je to sada sve poprimilo dodatne oblike i iskomplikovalo se. Postajem domaćica, beskoristan depresivan muž koji ne uspeva da se probudi ujutro jer ne vidi šta to novi dan ima da ponudi umesto sna. Česte svađe izbegavaju se zajedničkim gledanjem serija ili sedenjem u istoj sobi svako sa svojim računarom u krilu. Sve ređi seks i moja želja da prestanem da duvam kao i inicijativa da to uradimo zajedno rasturaju poslednji zajednički trenutak koji sada predstavlja još jedan izvor sukoba.

Zapetljani čvor gubitka, nesposobnosti, straha i teskobe sve se više steže. Knedle u grlu se sada spuštaju u stomak koji se nadima kao kakva lopta za more

I tako, nekako dođosmo i do sadašnjosti. Posle njene posete zubaru ona se vraća u Sloveniju sama, a ja ostajem kod mame u nekada mojoj momačkoj sobi koju sam napustio pre 5 godina počevši da živim sa njom, svojom sadašnjom ženom a tada devojkom koju sam tek upoznao.

Pored nekih stvarnih i realnih obaveza, produžio sam sada sebi boravak ovde znatno iznad normale, čineći ovo najduži perijod našega razdvajanja u proteklih 5 godina zajedničkog života i veze.

Dok mačak stenje u samrtnoj groznici, na kauču pored moga stola, umirući u strašnim bolovima, stomak mi se grči a svest odbija da shvati situaciju, gurajući negde duboku svu bol i tugu koja će onda danima izlaziti iz mene u talasima. Pokušavam da vidim svetlo na kraju tunela, ali ne vidim, mračno je i nepregledno. Osećam se bespomoćno i beskorisno. Razmišljam o stručnoj pomoći kojoj se jednim delom i opirem. Predviđam da bi se ona mogla završiti ili navlačenjem na lekove ili na terapiju odnosno terapeuta. Možda sam preplašen, možda i realan. Mrzim sopstveni ego koji misli da je ja, koji piše ovo, dokazujući da postoji. Mrzim svoju lažnu hladnoću koja uspeva da kucka u ovu glupavu mašinu, pred jadnom životinjom koja pati, pred drugarom i mojim ljubimcem. Mrzim prolaznost koja nas tera, da idemo dalje i da se ne osvrćemo. Mrzim previše toga ili kako neki pesnik reče i to što mrzim mrzim. Mrzim što kukam i što previše pričam. Završiću prosto kako sam i počeo, reči su govno, naš ego je šupak. Trenutak sadašnjosti se ne da uhvatiti.